Srbija ima zakon koji kao i u Evropskoj uniji ima klauzulu poreske domicilnosti – preduzetnici plaćaju porez u zemlji gde posluju, a ne gde im je sedište firme.

Da li će predsednik Srbije proći kao predsednik Amerike. I predsednik SAD Barak Obama pozvao je na početku ekonomske krize američke kompanije da da se vrate u zemlju sa egzotičnih destinacija ali ga nijedna nije poslušala jer je postavio „pogrešno” pitanje. Ni za „Koka kolu”, „Najk”, „Pepsi kolu”, „Kraft”, mnoge nacionalne i privatne telekome i mnoge banke poslovanje u ofšor zonama nije prevara, nego jedan od modela poreske optimizacije.

Bez obzira da li je motivisan ekonomskim „patriotizmom” ili željom da se pošalje poruka nekom biznismenu, poziv predsednika Srbije teško da će naići na pozitivan odjek, iz istih razloga zbog kojih američki poslovni ljudi nisu poslušali svog predsednika.

Iz poruke koju je poslao šef srpske države mogao bi se steći utisak da su ofšor destinacije (Kipar, Luksemburg, Holandija, Kajmanska ostrva, Lihtenštajn, Švajcarska) idealna mesta za utaju poreza i pljačkanje Srbije. A zapravo se radi o poslovnim mestima čiji stimulativni porezi omogućavaju takozvanu poresku optimizaciju. To je približno slično onome što rade poznati teniseri ili vozači Formule 1 koji žive u Monaku ne da bi utajili, nego da bi platili manji porez.

Jedan od razloga zašto mnoge svetske (pa i srpske kompanije) imaju ofšor firme je taj što ih tako savetuju poreski savetnici. Nije, na primer, tajna da je KPMG, jedna od najpoznatijih revizorskih i konsultantskih kuća, savetovala neke od najvećih srpskih kompanija da u okviru poreske optimizacije otvaraju ofšor firme. Domaći privrednici kao drugi razlog otvaranja ofšor kompanija navode lakše dobijanje povoljnijih kredita jer je manji politički rizik Kipra, Holandije, Luksemburga, Švajcarske u odnosu na Srbiju. A kao treći argument navodi se pravna sigurnost. Politička nestabilnost i pravna sigurnost nisu nimalo naivni argumenti, jer sve analize ekonomskih eksperata i globalnih organizacija ukazuju da su među ključnim razlozima (uz nerealan kurs, troškove radne snage, neefikasnu državnu upravu i stanje infrastrukture) koji odbijaju investitore da ulažu novac u Srbiju. Otuda naša zemlja i beleži tako skromne direktne strane (grinfild) investicije. Nije za zanemarivanje ni podatak da je prošle, krizne, godine sektor nekretnina u češkoj privukao milijardu evra stranih investicija.

Jedno od ranijih istraživanja Centra za liberalno-demokratske studije pokazuje da su zemlje koje su sprovele brze reforme (Mađarska, Poljska i Češka) privukle 40–50 milijardi evra, dok su najuspešniji kasni reformatori (Slovačka, Rumunija i Bugarska) privukli gotovo tri puta manje investicija, a Hrvatska i Srbija dostigle su (na primer) 10 milijardi evra u 2006. godini.

Dakle, ako Srbija nije preterano privlačna preduzetnicima iz inostranstva zašto bi to bila domaćim privrednicima.

Neuobičajeno je, smatraju u srpskim poslovnim krugovima, da država (odnosno njen predsednik) brine ko je vlasnik kompanije jer posao države je da brine da li se uredno plaća porez. I pri tome ukazuju na podatak po kome je Srbija evropski šampion – u sivoj zoni više od deset godina posluje 30 odsto ekonomije koja ne plaća nikakve poreze, a na tome država (budžet) gubi stotine milijardi dinara.

Većina preduzetnika koji su bili sagovornici „Politike” tvrde da Srbija ima poreski zakon koji je potpuno u skladu sa evropskim standardima i da ni po čemu ne zaostaje za, recimo, francuskim ili nemačkim poreskim propisima.

– Nesporno je da ni jedan preduzetnik u Srbiji ne može da u ovoj zemlji napravi profit i onda ga odnese, recimo na Kipar ili u Lihtenštajn, samo zato što tamo ima ofšor kompaniju koja je osnivač njegove firme u Srbiji. To je takozvano pravilo poreske domicilnosti a taj zakon je pravio jedan od najpoznatijih domaćih poreskih stručnjaka, profesor Dejan Popović u to vreme pomoćnik ministra finansija – kaže preduzetnik koji ima ofšor kompaniju u jednoj od država Evropske unije.

Poreski zakon serijom testova propisuje gde se neki preduzetnik poreski konsoliduje. „Tako je svuda u Evropi, utvrđuje se gde posluješ i tu moraš da plaćaš porez bez obzira gde ti je sedište firme”, kaže naš sagovornik i objašnjava da u demokratskim društvima poreska optimizacija nije poreska utaja i da zakon kompanijama daje i štiti im pravo na poresku optimizaciju.

Drugi sagovornik „Politike” ukazuje na činjenicu da mnoge kompanije koje posluju u Srbiji zaista nemaju tako veliki profit koji bi bio predmet interesovanja države i to ilustruje primerom jedne od najvećih srpskih kompanija, Naftne industrije Srbije, koja je kao monopolista na tržištu naftnih derivata prošle godine napravila gubitak od 300 miliona evra.

Preduzetnik koji se u Srbiji bavi proizvodnjom, a ima ofšor kompaniju u jednoj od država Evropske unije, tvrdi da se zadužio kod banaka s desetinama miliona evra da bi investirao u razvoj svoje srpske firme.

– Kad bi ja sad prodao srpsku firmu nekom strancu, ja te pare ne mogu da strpam u džep i pobegnem da ih negde troškarim. Mene bi prvo banke zvale i tražile da vratim dugove, tako da cena koju bih dobio od prodaje nije suma koja se oporezuje. Uostalom, kad prodajem firmu, to nije dobit na koju se plaća porez. Od te sume odbijaju se dosadašnji troškovi investicionih ulaganja i obaveze prema bankama. Dakle, platio bih porez na dobit ako je uopšte ima, a ne porez na promet, prodaju firme – tvrdi ovaj preduzetnik.

Miša Brkić

—————————————————-

Srbija mora da sledi evropsko zakonodavstvo

Na pitanje šta misli o ideji predsednika Srbije Borisa Tadića da bi domaći biznismeni trebalo da prebace kompanije sa Kipra u Srbiju, ministar ekonomije Mlađan Dinkić juče je rekao da je „ideja veoma dobra i da je podržava”, ali da Srbija mora da sledi evropsko zakonodavstvo o ofšor kompanijama.

– Trenutno se u Evropi vodi debata, ali još nema promena zakonodavstva, tako da Srbija sigurno ne bi trebalo da bude prva koja to menja, već bi trebalo da prati ono što rade Nemačka, Francuska i Italija i druge zemlje – kazao je on novinarima.

Dinkić je ocenio da bi bilo dobro da se u Evropi usvoji kodeks po kojem bi sedišta i osnivači nacionalnih preduzeća trebalo da budu u zemljama gde te kompanije rade, ali je naglasio da je pitanje multinacionalnih kompanija mnogo šire i ozbiljnije.

– Srbija mora da sledi evropsko zakonodavstvo. Ukoliko Evropa bude menjala svoje zakonodavstvo u tom pravcu sigurno je da će Srbija to slediti – naglasio je Dinkić.

Al. M.